Enigma - kolumna u Borbi

Ne laskam sebi, ali verujem, ili bolje reći znam da broj onih koji subotom kupuju ove novine između ostalog i zato da bi pročitali ono što sam ja napisao, nije mali. Sasvim mi je svejedno da li ih je nekoliko hiljada ili nekoliko desetina. Takođe verujem, da se dobar deo njih prošle subote zapitao zašto nema moje kolumne, s obzirom na to da su me oni koji su mogli jer me poznaju i viđaju to i lično pitali. Saznaćete sledeće subote kao i svi ostali - uglavnom sam im odgovarao. Eto kako jedna obična kolumna, odnosno njen izostanak, može da stvori enigmu. Koju ćemo mi sada i ovde pokušati da rešimo.

Dakle, dva-tri sata nakon što sam kao i svakog petka negde između 12-14h glavnoj urednici mejlom poslao kolumnu, pozvali su me iz redakcije i obavestili da je upravo zvao ministar taj i taj i da je zamolio da se moja kolumna ne objavi!? Ovi znaci čuđenja i pitanja su tu zbog vas, jer mene ovaj poziv nije ni iznenadio ni začudio. Elem, ministar je, navodno, rekao da je stvar o kojoj se u kolumni ''govori'' odnosno piše, vrlo delikatna i apelovao je da se iz raznoraznih razloga, među kojima su i fizička odnosno lična bezbednost nekih aktera priče, ona ne objavi.

Ne slažem se s ministrom, jer stvar nije delikatna, već hiper i ultradelikatna i osetljiva. A uzrokovana je, kao što je to i njemu dobro poznato, neprofesionalnim, amaterskim, diletantskim i idiotskim ponašanjem nekih bezbednosnih struktura. Iako ništa od toga do sada nije dospelo u javnost, budite sigurni da je ono što su uradili ovi amateri državnim i nacionalnim interesima zemlje nanelo veliku štetu i kompromitovalo ionako odavno nekredibilan sektor bezbednosti!

Ali pošto su ministrovi argumenti bili validni, a i meni dobro poznati, dao sam svoj blagoslov za neobjavljivanje kolumne, dok se ne otklone pomenuti rizici. Vau, al' sam dasa! Kako sam dobar i plemenit. Ili sam se možda uplašio ministra? Ništa od toga. Kao prvo, ovi u redakciji su mogli i da me ne obaveste i da me ništa ne pitaju, ili da prosto slažu da je moja kolumna izostavljena tehničkom greškom. Kao drugo, ja možda i jesam državni neprijatelj, ali nisam baš toliki! I što je najvažnije, uopšte nisam sujetan. Zato ovaj civilizovan i kulturan poziv ministra tog i tog, iako iznuđen shvatam kao razuman i kao neku vrstu priznanje sebi i „Borbi"!

I vi sada sigurno mislite da se ovime enigma rešava i priča završava? Možda za vas, ali ne i za mene! Za mene enigme, da enigme - množina, tek počinju.

Pre svega zato, što se ministar, iako se prevashodno bavio sadržajem kolumne i posledicama koje bi izazvalo njeno objavljivanje, osvrnuo i na još jedan, za mene mnogo važniji, detalj nemušto objasnivši da su mu moju kolumnu dostavile ''službe''!? A otkud službama kolumna koju je neko samo dva sata pre toga mejlom poslao jednim novinama? Mada deluje vrlo složeno i ova enigma se rešava vrlo lako. Tako što je pod

a) „Borba", u celini i celosti što bi rekao Žika Obretković, OOO-Operativna obrada objekta, zato što je nepodobna a nepodobna je zato što kritikuje vlast i predsednika,

b) Glavna urednica glavom i bradom OO-Operativna obrada zato što je bezbednosno indikativna i interesantna jer se druži sa strancima i raznim sumnjivim likovima poput mene,

c) vaš kolumnista i dalje bezbednosno interesantna i indikativna osoba, koja baš kao i „Borba" svašta priča i piše i to uglavnom protiv vlasti!

Jasno? Uglavnom, ali treba rešiti još jednu enigmu, odnosno odgovoriti na pitanje da li smo „Borba", glavna urednica i ja obično opasni po državu to jest vlast ili baš, baš opasni? Ja mislim baš, baš opasni, jer u protivnom ne bismo bili prioritetne obrade! Šta je to pa sad prioritetna obrada? E, pa to je ono kada je to najvažnije čime se vi kao služba bavite, kada nemate ništa ozbiljnije i pametnije, pa zato imate nečiju privatnu elektronsku poštu čim je poslata, a ne recimo sutradan!

Da li smo sada konačno rešili sve enigme?

Jok.

Jer me logika i iskustvo teraju da u ovu verziju priče ne verujem. Odnosno, da ne verujem i ne želim da verujem, iako je to najlakše i najlogičnije, a i ministar je to navodno rekao da su mu moju kolumnu dostavile ''službe'' i za sve okrivim isključivo njih. Jer, u igri su i druge verzije. Možda je to učinio neko iz redakcije! A možda je kolumnu ministru poslala baš urednica? I šta ćemo onda? Što se mene tiče ništa, jer bih možda i ja da sam urednik, s obzirom na to da je stvar osetljiva i delikatna, postupio isto u konkretnom slučaju. Zašto bi to urednica uradila? Pa, šta ja znam, stvar je, kao što rekosmo, osetljiva a kolumnista je kolumnista, a ministar je ipak ministar. Koji će sutra kada mu istekne mandat, s obzirom na to da je političar opet biti nešto, ministar ili možda čak premijer. A ovaj ministar kažu, ima baš takve ambicije!

Pa, vi sad vidite, dragi moji čitaoci, šta se sve dešava ''dok anđeli spavaju'' a vi čekate da se odštampaju novine koje ćete sutra potražiti na kiosku, kako biste pročitali novi sastav omiljenog kolumniste. Kakve se sve enigme dešavaju i rešavaju.

Ali sad šalu na stranu, ono što je za mene najveća enigma je zašto ministar ako su mu kolumnu zbilja donele ''službe'' istima nije rekao da je nabiju znate već gde, i odbio da ispravlja i zataškava njihove svinjarije. Zašto im nije rekao da, kada su već sami napravili problem i to veliki, sami i pozovu tog Petrovića i od njega traže, mole ga ili mu priprete da kolumnu ne objavi? Zašto je po ko zna koji put pristao i dozvolio, kao i mnogi drugi pre njega, da se te službe odnosno nesposobni pojedinci u njima iza njega i njih kriju i tako izbegavaju odgovornost za svoje greške i propuste? Zašto je morao da pita, a kažu da je pitao, da li je Petrović to poslao još nekim novinama? Šta bi onda radio? Pozivao redom sve redakcije i molio ih da to ne objave? Uz put, ja sam napisao kolumnu za novine za koje i inače pišem, a ne saopštenje za javnost, pa ga prosledio svim agencijama i medijima? Zašto sve to i zbog koga?

Možda zato što su za ono što je predmet kolumne, odnosno tu bruku i blamažu države, koja može da ima i već ima i političke i bezbednosne implikacije, odgovorni ''Svi predsednikovi ljudi''! Ili preciznije rečeno svi oni koji su u toj priči i formalno i faktički odgovorni su predsednikovi ljudi, to jest ljudi koje je on lično postavio na mesta na kojima se nalaze!

Zašto?

E, to je tek enigma.

Možda zato što su lepi i pametni, sposobni ili stručni za obavljanje poslova koji su im povereni?

Ili zato što su mu lojalni i poslušni?

Zato što ga obožavaju i hvale i gde čuo i gde ne čuo?

Što ne daju da na njegov lik i delo ni trun padne a kamoli kritika, teška ili ružna reč?

Što jedino znaju da kažu i govore samo: ''Da predsedniče, u pravu ste predsedniče, svakako predsedniče...'' ?

Ne znam pitajte njega, odnosno predsednika ili pomenutog ministra kad postane premijer, od mene po običaju i ovoliko dosta, ako ne i previše

Apel

Pre par nedelja tridesetak manje ili više poznatih javnih ličnosti uputilo je Apel demokratskoj javnosti. Kako sebe doživljavam kao deo iste, to jest baš te demokratske javnosti, Apel sam sa velikim zanimanjem pročitao ali se na njega nisam niti ću se odazvati. Iako među potpisnicima ima veoma značajnih, uglednih, uspešnih i hvale vrednih ljudi sa javne, političke, naučne i kulturne scene, koje i sam veoma poštujem. Pa u čemu je onda problem?

„Srbija se danas nalazi u situaciji kada su ugroženi ionako krhki potencijali za promene i reforme, uz poštovanje i razvijanje demokratskih vrednosti modernog evropskog društva"' - kaže se na početku Apela sa čime se u potpunosti slažem. Potom se malo „nategnuto" pravi neuspela paralela sa petim oktobrom tako što se sadašnja situacija na političkoj sceni Srbije na neki način izjednačava sa onom predpetooktobarskom i traži „drugačiji model javnog angažmana i odgovornosti za zajednicu onih koji u njoj imaju određeni ugled i uticaj". Ni u tome nema ničeg spornog.

Ali šta je to što je toliko zabrinulo potpisnike Apela da „svesni odgovornosti prema Srbiji i njenim građanima obznane da nemaju prava da ostanu pasivni i pozovu demokratsku javnost, da se mnogo aktivnije uključi u politički život i preuzme važnu ulogu u vraćanju interesovanja građana za politiku jačanja evropskog, reformskog i građanskog pokreta u Srbiji?" Verovali ili ne to su nedavno održani lokalni izbori u Srbiji!? Odnosno u tri njene opštine!

Zato se u meni već ovde rodila sumnja. Šta se to tako strašno desilo na tim lokalnim izborima, na kojima se inače odlučuje o tome ko će u gradovima Srbije organizovati i voditi komunalne službe i gradske institucije koje nemaju nikakv uticaj na državnu politiku, ili bilo šta što ugrožava „evropski, reformski i građanski pokret u Srbiji"? Ako izuzmemo činjenicu da je na ovim izborima izlaznost građana bila mala, da je Sandžačka demokratska stranka Rasima Ljajića prvi put izašla samostalno na izbore van svog „matičnog područja" i na njima zabeležila uspeh, a LDP ostvario loš izborni rezultat baš niša. Dve najveće stranke, nekada SRS a sada SNS i DS su još jednom pokazale da imaju najveću podršku u biračkom telu, a i odnos snaga takozvanog demokratskog i narodnjačko-nacionalističkog bloka je ostao manje više isti.

A posle ovih početnih uglavnom uopštenih konstatacija koje izazvaju sumnju ili barem nedoumicu sledi sugestija pripadnicima demokratske javnosti da „građankama i građanima objasne da su evropski put i reforme, a ne odustajanje od politike i sopstvenog života, najbolje rešenje za njihove probleme'' i preporuka da ličnim primerom učine sve da se pasivnost birača i rezultati pomenutih izbora promene. Nakon toga sledi ono što je po meni sporno!

Izražavajući spremnost da i sami učine nešto konkretno potpisnici Apela tu spremnost demonstriraju pozivajući „građanke i građane da se dodatno angažuju kako bi podrška modernizaciji Srbije i evropskoj opciji bila svakodnevna i snažnija''. U tom cilju, kažu dalje oni, „sadašnja situacija nas obavezuje da javno podržimo, pre svega Liberalno demokratsku partiju...''. I tu maske konačno padaju a sve postaje mnogo jasnije. Iako nije nikakva tajna da su gotovo svi potpisnici Apela, ili ogromna većina, simpatizeri LDP-a, biva više nego očigledno da ovo nije Apel za spas Srbije, za nastavak reformi, demokratizacije društva i puta u Evropu već Apel za spas posrnule Liberalno demokratske partije. Čiji je pad popularnosti zabeležen i na nedavno održanim lokalnim izborima!! Kao i da potpisnici Apela sudbinu Srbije pretenciozno izjednačavaju sa sudbinom odnosno opstankom LDP-a iako se formalno uzdaju u celokupnu demokratsku javnost. Zato je ovaj Apel ostao gotovo neprimećen od te iste demokratske javnosti i nije proizveo nikakav efekat. Sumnjam da bi bilo drugačije čak i da su potpisnici Apela nakon što su pre svega podržali LDP makar i pomenuli još neku stranku, instituciju, organizaciju, udruženje građana, pokret, NVO... Ovako se to „pre svega'' suštinski svelo na „samo i isključivo'' što je ubeđen sam dodatno iritiralo tu takozvanu demokratsku javnost!

Zato je bilo bolje da su ove umne i ugledne glave umesto Apela za spas LDP-a pre nego što je formirana vlast u Beogradu uputile Apel LDP-u da ni pod kakvim uslovima ne ulazi u koaliciju sa SPS-om. Tako bi stranka pokazala doslednost, principijelnost, zadržala moralni integritet i politički kredibilitet a time i svoj rejting i ne bi joj bili potrebni nikakvi apeli za spas. Tako bi LDP i danas imao sva prava da negoduje zbog postavljenja SPS-ovskih kadrova na rukovodeća mesta kulturnih institucija u Beogradu i kritikuju politiku DS-a i SPS-a. Mada sumnjam da bi takav apel bio uslišen jer LDP nije partija već preduzeće, koje se kao i svako drugo preduzeće ne bavi politikom već sticanjem profita. Zato je vlasnik Liberalno demokratskog preduzeća nakon prelaska cenzusa na republičkim izborima brže-bolje pohitao da stane u red pred republičku, gradsku i tajkunsku kasicu kako bi primio svoj deo . I to je videla i shvatila sva javnost pa i ona demokratska. I odlučila da to više ne podržava!!

Ako im je već bilo do apela, mogli su predsedniku LDP-a da upute Apel da promeni Statut jer je postojeći ne samo nedemokratski već i staljinistički. Po njemu naime niko ne može ni teoretski ni praktično da smeni aktuelnog predsednika to jest Čedomira Jovanovića. To je mora se priznati baš lepa i očigledna demokratija a o liberalizmu da i ne govorimo. Osim toga mogli su da apeluju na Jovanovića da demokratskoj i ostaloj javnosti objasni od čega tako raskošno i raskalašno živi. Od čega zimuje u Šamoniju i letuje na Mikonosu, od čega plaća kiruju za iznajmljeni stan od 2.500 eura ili plaća bocu vina 5.000 jer to očigledno ne čini od poslaničke plate.Odgovori na ta pitanja pomogli bi LDP-u više od bilo kakvog i bilo čijeg apela!

Na kraju i pored ili baš zbog velikog i iskrenog poštovanja prema Latinki Perovič, Filipu Davidu, Mirku Đorđeviću, Kosti Bunuševcu, Nenadu Marjanoviću i ostalim potpisnicima Apela moram reći, ne kao neko ko je jedan u nizu onih koje je Jovanović prevario i pokrao, već kao neko ko je dao veliki doprinos stvaranju LDP-a da je za spas ove partije najbolje uputiti apel Jovanoviću da se povuče sa mesta predsednika i lidersku poziciju ustupi nekom boljem i poštenijem od sebe.

To je jedini način da se spasemo ovu stranku i „da deblokiramo zaustavljene reforme u zemlji. To je najmanje što možemo da učinimo kao odgovorni ljudi koji ne predstavljaju političku partiju, ali dele njene vrednosti, aktivizam i energiju''.

Ispraćaj

Ova kolumna je mogla biti naslovljena i sa ''Bravo, Milorade'', ali bih onda, kao u slučaju skorašnje kolumne ''Bravo, Vojo'', najpre morao da vam objasnim da se u njoj ne radi o tom Miloradu, koji je ''prvak Srbije'' u dužini zatvorskih kazni koje su mu izrečene, već o jednom drugom rekorderu, koji ima isto ime.

Mogla je da bude nazvana i po jednom zaboravljenom dečjem romanu ili prosto bazen. Mogla je, ali nije i ima naslov koji ima, a vi ćete u pričama koje slede videti da su i ostali mogli biti sasvim adekvatni.

Ali da krenemo od početka, odnosno onako kako to ja obično činim. Izokola i sa sasvim neočekivane strane. Dakle, te famozne 2001. god. kada sam došao na čelo službe ona je, kao i država, bila izolovana i izopštena iz regionalnih, evropskih i svetskih bezbednosnih tokova.

Zato je jedan od desetina i stotina zadataka koji su u tom trenutku stajali predamnom bilo i obnavljanje i uspostavljanje kontakata sa drugim obaveštajnim i bezbednosnim službama u svetu.

Podsećanja radi, reći ću da je u vreme Jovice Stanišića RDB imala kontakte i saradnju sa preko 50 službi, a u vreme Radomira Markovića samo sa jednom! I to ne sa ruskom, kako ćete svi pomisliti, već sa kineskom!? Zato sam ja počeo užurbano da obnavljam ove kontakte i već posle nekoliko meseci rezultati su bili vidljivi jer je uspostavljena saradnja sa mnogim službama, kako onim velikim i poznatim tako i onim malim. Dakle, sa američkom CIA, ruskom SVR, britanskom MI-6, nemačkom BND, ali i sa grčkom, rumunskom, slovenačkom i mnogim drugim službama.

Odmah na početku svog mandata boravio sam u Moskvi i Vašingtonu i sreo se sa direktorima ovih službi. Prvom sam rekao da Srbija duguje Rusiji milione dolara za naftu i gas, ali da RDB ništa ne duguje njegovoj službi, te da možemo razvijati samo partnerske, a ne podaničke odnose. Isto sam rekao i direktoru CIA, pominjići umesto gasa i nafte, kredite koje Srbija treba da vrati njegovoj zemlji.

Na moju veliku žalost, Rusi su bili veoma suzdržani u uspostavljanju saradnje, a posle hapšenja Miloševića, od nje su sasvim odustali. Nasuprot njima, sve ostale službe su bile veoma zainteresovane za saradnju, naročito CIA. Od nje smo dobili sve vrste pomoći. Materijalnu, stručnu i tehničku. Organizovali smo radne dogovore i sastanke, naših i njihovih ekspertskih grupa i timova, kao i obuku naših ljudi od strane njihovih stručnjaka.

Primera radi, u poseti našoj službi je bio i nekadašnji šef obezbeđenja predsednika Regana i Buša Starijeg, koji je nekoliko dana razmenjivao iskustva sa našim operativcima koji se bave tim poslovima, ali i glavni pravni savetnik CIA, koji je održao veoma interesantno predavanje.

Znam da polako gubite strpljenje i pitate se kakve veze ima CIA sa nekim bazenom i nekim Miloradom, ma ko on bio, i sa celom ovom pričom, pa zato prelazim na stvar. Dakle, pomenuti pravnik nas je informisao, da CIA od svog osnivanja zajedno sa Kongresom i ostalom administracijom, prati i analizira svoj operativni rad i na bazi precedentnog prava, radi na usavršavanju zakona i ostalih pravnih propisa koji se bave službama bezbednosti i njihovim aktivnostima. Zato je ta pravna regulativa gotovo savršena i pokriva sve moguće i nemoguće situacije.

Meni je, ipak, od svih slučajeva bila najinteresantnija priča s bazenom. Konačno neka veza sa naslovom i najavama u prvom pasusu. OK, idemo dalje. Svima je poznato da direktor CIA ima velika ovlašćenja po pitanju operativnog rada i raspolaganja za naše prilike abnormalno velikim budžetom, koji je nekoliko puta veći od društvenog bruto proizvod Srbije.

Tako je jedan od njih radeći danonoćno, odlučio da u sedištu CIA napravi mali fitnes centar sa bazenom, kako bi imao gde da se opusti i rekreira. Međutim, Odbor za bezbednost Kongresa, u kome ne sede bezveznjaci kao u Srbiji već ozbiljni eksperti, nije imao sluha za ovaj potez direktora, pa je po tom pitanju otvorio raspravu.

Nije, naravno, bilo pljuvanja, pretnji i vređanja uobičajenih kod nas, niti je ta priča punila stranice tabloida i korišćena za međupartijska prepucavanja, već se vodila ozbiljna i civilizovana rasprava oko toga da li je izgradnja bazena bila u funkciji operativnog rada CIA ili ne. I odlučeno je da nije, odnosno da direktor nije imao pravo da na to troši pare poreskih obveznika. Ova odluka je tako postala neka vrsta zakona, ali je bazen ostao, pa sada novi direktori imaju gde da plivaju!

Ali ne i naš Milorad, koji je na poslednjoj Olimpijadi za Srbiju osvojio prvu medalju u plivanju i to srebrnu jer mu je samo stotinka sekunde falila do zlata i pobede nad najvećim plivačem današnjice i to Amerikancem. Koji je nakon toga u Srbiji svečano dočekan i slavljen kao narodni heroj. Malo zbog medalje, a malo zbog političkog angažmana u korist svoje zemlje i one čuvene majice na kojoj je pisalo ''Kosovo je Srbija''. Bilo je u tim trenucima euforije i slavlja svega, pa i raznih obećanja.

Dok su ga vodali po prijemima, ljubili ga i sa njim se slikali, najviši državni i sportski funkcioneri su mu obećavali da će od sada biti ne samo dika i ponos već i briga Srbije, koja će mu stvoriti sve uslove za postizanje vrhunskih rezultata. A onda su svi zaboravili i Olimpijadu i Čavića, koji je trenirao u hladnom bazenu, gurajući se sa đacima i ostalim rekreativcima, kojima je ''upao u termin''.

On, najbolji srpski plivač i jedina nada srpskog plivanja. A kada je na poznatom beogradskom bazenu "Tašmajdan", sa krova otpao deo plafona i sručio se u bazen, njegovom strpljenju je došao kraj. Duhovito je primetio da u Srbiji postoje ''idealni uslovi'' jedino za plivanje leđnim stilom, jer plivači sve vreme moraju da gledaju u plafon da im nešto ne bi palo na glavu, ali ne i za njega koji pliva ''leptir'' i da stoga mora da ode.
Međutim, njegov odlazak nije bio ni blizu tako spektakularan ni medijski propraćen kao doček sa Olimpijade. Nije mu organizovan nikakav ispraćaj, ni svečani ni običan, ni zvaničan ni nezvaničan.


Nije bilo ni novinara ni kamera. Na surčinskom aerodromu nije se pojavio niko, od onih koji su ga dočekali sa medaljom oko vrata, koji su mu priređivali prijeme i sa njim se slikali. Na svoju sramotu, ni predsednik, koji se u međuvremenu slikao sa Jelenom Janković prvom teniserkom sveta, a uskoro će i sa Novakom Đokovićem, jer je pobedio na Masters kupu, ni premijer, ni ministar sporta, ni bilo koji sportski fumkcioner, ni stranački lider.

Niko mu nije napisao pozdravni telegram, ni uputio reči zahvalnosti i podrške. Iskren da budem, nisam ni ja, jer sam tek nekoliko dana nakon njegovog odlaska, saznao iz novina da je otišao. A da sam znao, sigurno bih mu rekao ili napisao: ''Idi, beži i NE OKREĆI SE, SINE!!!" I ne vraćaj se nikad više u ovu usranu zemlju!